„Upravo doneti Zakon kojim se rehabilituju svi „ideološki“ protivnici komunizma, počinje sa datumom od 6. aprila 1941. što je istovremeno i njegov najzanimljiviji deo. Imali smo priliku da slušamo predlagače i zagovornike zakona koji su svojom srčanom odbranom ratnih „ideoloških“ protivnika komunizma, nedvosmisleno potvrdili da je čitava stvar i smišljena isključivo zbog njih, a da ih oni posle 1945. u stvari i ne zanimaju, odnosno da su samo „kolateralna šteta“ pokušaja rehabilitacije kvislinga iz vremena Drugog svetskog rata. Saopštili su nam i da bi čitav komunistički period trebalo jednostavno proglasiti zločinačkim čime bi, misle oni, po automatizmu bili rehabilitovani svi njegovi „ideološki“ protivnici, a oni ratni proglašeni borcima za pravednu stvar. Zato možemo očekivati da će (kao što se već desilo sa četnicima) ovog puta „demokratima“ biti proglašeni nedićevci i ljotićevci, pa će po automatizmu „demokrati“ postati i balisti, hortijevci, ustaše, i na kraju, sam nemački Rajh.“
(Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, str. 7)

Prošlo je skoro deset godina od kada je Olivera Milosavljević, jedan od najozbiljnijih i najhrabrijih istoričara na prostoru bivše Jugoslavije, napisala ove reči. Proces rehabilitovanja ratnih zločinaca i kolaboracionista, kao izraz demokratske, neoliberalne i antikomunističke Srbije bio je tek na početku. Danas, taj proces se opasno približava svom potpunom ostvarenju: sve je već urađeno, planina je osvojena, ostao je samo vrh: pravna, istorijska, politička i moralna rehabilitacija najmračnije ličnosti savremene srpske istorije, vođe srpske kvislinške vlade u Drugom svetskom ratu, fašiste Milana Nedića.

Ovaj proces ima svoj logičan tok. Osim ratnih zločinaca i pripadnika kolaboracionističkih i kvislinških formacija rehabilitovanih na lokalnom nivou; osim višegodišnjih inicijativa posvećenih veličanju četnika i njihovog magičnog pretvaranja u antifašističke borce; osim gomile tužnih i opasnih publikacija i tvrdnji koje pozitivno ocenjuju Nedićevu ulogu u tadašnjoj Srbiji – korak koji je omogućio današnju situaciju je rehabilitacija Draže Mihailovića. Jasno, Mihailović i Nedić nisu isto: prvi je nacionalista, predstavnik konzervativnog poretka koji je metode etničkog čišćenja koristio u više navrata i pre Drugog svetskog rata, i koji je u potpunoj konfuziji uspeo da sarađuje sa svima: od partizana do Nemaca, Italijana, Bugara, Mađara itd – dok je drugi prosto pravi fašista, čovek koji je dao sve od sebe da Srbiji nađe mesto u budućoj Evropi pod nacističkom vlašću. Čovek koji je imao nepokolebljivu veru u nemačku pobedu, koji se divio Hitlerovoj moći, koji je učestvovao u Holokaustu, u Porajmosu (genocidu nad Romima), u borbi protiv pokreta otpora (partizana), koji je srpski narod izložio strašnim merama zastrašivanja, kažnjavanja i nespretnim pokušajima nacifikacije. Na sreću, tada je srpski narod u ogromnoj većini odbio da stane na njegovu stranu.

Milan Nedić je i pre rata bio poznat kao germanofil. Kao general je bio na čelu Ministarstva vojske i mornarice, ali je bio smenjen zbog veza sa Ljotićem i otvorenog zalaganja za svrstavanje Jugoslavije uz Nemačku. Reaktiviran je uoči Aprilskog rata kao komandant Treće armije. Njegov zadatak je bio da brani jugoistočnu granicu od nemačkog napada iz pravca Bugarske. Završetak kratkog rata ga je zatekao prilično daleko odatle, na Palama. Izbegao je zarobljeništvo, a 19. aprila se vratio u Beograd. Nemci su mu odredili kućni pritvor, ali su ga ubrzo pustili na slobodu.

U istom periodu, novouspostavljene nemačke vlasti u Beogradu su Milanu Aćimoviću poverile formiranje kvazi-državne strukture sa zadatkom da drži stvari pod kontrolom, pre svega u administrativnom smislu. SS-ovac Harald Turner, šef upravnog štaba Vojnog zapovednika u Srbiji, čovek koji će barem do kraja 1941. imati ogromnu moć u okupatorskom aparatu, znao je da bez dobro organizovanih lokalnih saradnika neće lako sprovesti politiku predviđenu za ovaj deo Evrope. Ipak, ustanak je pokvario njegove planove: Aćimović više nije bio dovoljan, iako se njegova komesarska vlada pokazala više nego lojalnom u izvršavanju svih nemačkih saveta i naređenja.

Krajem avgusta 1941. odlučeno je da se formira prava vlada, sa svim ministarstvima, vojskom i drugim strukturama. Vlada je trebalo da odgovara nemačkim vlastima i bude pod njihovom kontrolom. Ali to ne znači da je ona samo izvršavala naređenja: imala je mogućnost izbora, određenu dozu autonomije u donošenju odluka. Odnos okupatorskih i kvislinških vlasti nije tekao isključivo hijerarhijski, gde Nemci naređuju a Srbi izvršavaju. Radili su zajedno, jer su imali zajednički interes. Radili su zajedno za zajedničku budućnost, iako su ponekad imali različita stanovišta. Jedino ograničenje je bilo da Srbi ništa ne mogu da urade bez nemačkog – „može!“.

Mesto predsednika te vlade ponuđeno je generalu Milanu Nediću koji je, po romantizovanoj verziji događaja, doneo tešku odluku i prihvatio ovu ponudu kako bi spasao od propasti srpski narod. Kako god bilo, u narednom kritičnom periodu, odnosno dok Nemci vrše masovne odmazde u Mačvi, Kragujevcu i Kraljevu, po Beogradu i mnogim drugim delovima Srbije, u kojima između ostalog strada i ogroman broj Srba (septembar-novembar 1941) – Nedić se u više navrata obraća javnosti preko radija, novina i na javnim skupovima ponavljajući rečenice kao „Nemačka nije naš neprijatelj“, „Satrite odmetnike i razbojnike“, „Ustaj i brani svoje ognjište od komunističkih pljačkaša, razbojnika i odmetnika“.

Preko ustanove „Zemlja i rad“ svake nedelje je primao grupe srpskih domaćina i držao im predavanja, pri čemu kletve protiv neprijatelja nisu obuhvatale samo komunističke „horde“, nego i Engleze i Amerikance. Nedić i ljudi oko njega će te stavove ponavljati tokom celog rata, što je danas moguće pratiti u tadašnjoj štampi (Novo vreme) i gledati na raznim snimcima koje obožavaoci srpskog fašizma redovno postavljaju na YouTube.

Nedić i njegovi ideolozi su razvili neku vrstu srpskog fašizma oslonivši se na Dimitrija Ljotića, koji je imao primitivnu viziju staleške organizacije srpskog društva sa seljakom u njenom središtu. Osnovali su niz ustanova u Srbiji po uzoru na one iz nacističke Nemačke; uveli su i nacističku terminologiju – rasnu pre svega, u kojoj su Srbi smatrani „arijevcima“. “Srpski narod”, kaže Nedić, “je pozvan da na Balkanu bude čuvar i žandarm za centar Evrope, tj. za Rajh i njegove evropske planove”.

Između oktobra 1941. i maja 1942, preko 80% jevrejske populacije u Srbiji je ubijeno u logorima, masovnim streljanjima ili upotrebom gasa (dušegupka). Srpska kvislinška vlast, naročito u Beogradu, vršila je nadzor nad Jevrejima, postarala se da oni nose žute trake, da ne ulaze u javne lokale, da ne koriste tramvaje, da ne idu na pijace pre 10 ujutro i tako dalje. Zajedno sa nemačkim vlastima bio je organizovan prinudni rad Jevreja. Do kraja oktobra 1941, jevrejski muškarci su bili internirani u logor Topovske šupe i bili ubijani masovnim streljanjima. Nedićeva Specijalna policija je vodila preciznu evidenciju o raspoloživoj robovskoj jevrejskoj radnoj snazi: kada bi neki Jevrejin iz logora bio streljan, na poleđinu njegovog kartona se upisivalo „LS“, odnosno „Logor Streljan“, kako bi bilo jasno da sutradan neće moći da krene na prinudni rad.

Ista policija je pažljivo popisala sve jevrejske žene i decu između 8. i 12. decembra 1941, radi njihovog interniranja na Sajmište. Te zime su ljudi u ovom logoru umirali od gladi i zime; beogradska opština je kasnila sa isporukom odgovarajuće količine namirnica i drva za ogrev, što je često izazivalo bes i nemačkih komandanata Sajmišta. Nakon ubistva svih jevrejskih žena i dece, srpska Specijalna policija će uspeti da uhvati još nekoliko desetina Jevreja koji su se krili po raznim gradovima Srbije, dok će Nedićeva vlada dobiti na „poklon“ svu jevrejsku imovinu koju Nemci nisu uspeli da prodaju.

28. avgusta 1942. biće objavljena „Uredba o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji“, u kojoj prvi član glasi: „Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom području, pripada Srbiji bez ikakve naknade. Od ovoga se izuzima imovina Jevreja-bivših pripadnika Nemačkog rajha, sada bez državljanstva“.

Ni Romi nisu prošli mnogo bolje. Krajem oktobra 1941. Nemci su naredili masovna hapšenja romskih muškaraca i njihovo streljanje. U Beogradu bi obično nemačke snage blokirale krajeve gde žive Romi, a sprski žandarmi i policajci bi ulazili u kuće i izvlačili muškarce, govorili im da će se brzo vratiti kući, a u stvari bi ih odvodili u logor Topovske šupe. Radili su to profesionalno, bez uzbuđenja, organizovano. Mesec dana kasnije prikupili su i romske žene i decu i kamionima ih isporučili nemačkim stražarima u logoru Sajmište. U istom periodu, u drugim krajevima zemlje su uhapsili i predali Nemcima bar još nekoliko stotina Roma. Znali su da će ti ljudi biti streljani, a neretko su ih predavali kako ne bi bili streljani Srbi.

Zvanični razlog zbog čega je obrazovana vlada Milana Nedića bila je potreba da se što pre uguši ustanak u Srbiji. Bila je potrebna struktura koja će se boriti protiv „komunističkih bandi“ i koja će za to upotrebiti ne samo oružje, nego i biti u stanju da pridobije poverenje srpskog naroda.

Kvislinške oružane i policijske snage, po nemačkom naređenju, nisu bile mnogobrojne i njihov zadatak, pored održavanja reda i mira, bila je borba protiv ustanika. Da bi postigli taj rezultat koristili su nemačke metode, među kojima su hapšenja, interniranja, mučenja i streljanja. Već od jula 1941, dakle pre dolaska Nedića na vlast, bio je aktivan logor na Banjici, koji je imao neku vrstu dvojne uprave. Nemci su vodili glavnu reč, ali su kvislinzi sa Dragim Jovanovićem i Svetozarem Vujkovićem na čelu imali na raspolaganju jednu trećinu logora. Do kraja rata, po raspoloživim izvorima, kvislinzi su potpuno samostalno internirali oko 4.500 ljudi zbog njihovih antifašističkih aktivnosti i od toga streljali njih 1.400.

Banjica je samo najpoznatiji primer. Pripadnici oružanih i policijskih formacija Nedićeve vlade hapsili su, internirali i streljali i u mnogim drugim gradovima Srbije. Međutim, to nije bio jedini način odvraćanja naroda od pomaganja partizanima. Na primer, 22. januara 1943, šef Srpske državne bezbednosti (Dragi Jovanović) je nakon oružanog okršaja dvojice muškaraca i patrole Srpske državne straže u selu Jabukovac kod Zaječara, naredio „da se mesto Jabukovac kazni sa 500.000 dinara. Ova kazna ima se izvršiti u roku od pet (5) dana od prijema ovoga rešenja u Načelstvu okruga zaječarskog. U slučaju da se ova kazna ne izvrši u ovome roku, celokupna opštinska uprava mesta Jabukovac ima se deportirati u koncentracioni logor Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu, do isplate“.

Takođe, kako bi „prevaspitali“ omladinu, Ministarski savet je 5. avgusta 1942. doneo uredbu o prinudnom vaspitanju omladine u zavodu u Smederevskoj Palanci. Mladi uhapšeni kao komunisti bili su internirani u taj logor (koji se danas predstavlja kao škola) i bili izloženi prinudnoj fašizaciji.

Poseban vid Nedićevog trogodišnjeg delovanja, koji je samo delimično istražen, je njegova uloga u ekonomskoj eksploataciji Srbije i masovnoj upotrebi prinudnog rada za nemačke potrebe. Poznato je, naime, da su Nemci koristili robovski rad svuda u Evropi; ali je manje poznato da je u Srbiji prinudni rad bio jedna od osnova funkcionisanja ne samo velikih rudničkih kompleksa kao Bor i Trepča, nego i funkcionisanja dobrog dela privrednog aparata. Preko „Berze rada“, „Nacionalne službe rada“ i sličnih ustanova, Nedićeva vlada je upućivala ljude na prinudni rad, na primer u Kostolac. Takođe, pozivala je i podsticala dobrovoljno prijavljivanje za rad u Rajhu, govoreći da je to odlična prilika, da su uslovi rada dobri i da će svi primati plate. Znamo, međutim, a znali su i oni, šta se zapravo dešavalo: Srbija se oslobađala od nepoželjnih elemenata upravo kroz upućivanje ljudi na rad u Nemačkoj.

Sve u svemu, vernost nacional-socijalističkom poretku i aktivna uloga u borbi protiv partizana ostaće jasna karakteristika Nedićevog režima do poslednjih dana okupacija, bez ikakvih znakova promene. Upravo to je ono što se danas prećutkuje; tvrdi se da je to samo komunistička propaganda. Prećutkuje se činjenica da je Nedić bio fašista koji je hteo da izgradi fašističku Srbiju i tvrdi se da je on samo želeo da spase srpski narod. Kao dokaz za to često se pominje njegova uloga u spasavanju srpskih izbeglica iz NDH, ali se ne postavlja pitanje da li je on imao alternativu, to jest da li je mogao da ne prihvati Srbe koji su bežali od ustaškog terora ili koji su nasilno prebacivani u Srbiju? Po čemu je njegovo spasavanje „svojih“ toliko senzacionalno? Koja je razlika između Nedića koji prima srpske izbeglice iz Hrvatske i Hitlera koji prima nemačke izbeglice sa Istoka tokom napredovanja sovjetskih snaga?

Razlozi Nedićeve rehabilitacije su naravno politički, a ne istoriografski. Jer samo jedna istoriografija može da rehabilituje Nedića i srpske fašiste: ona koja podržava fašizam i koja se krije iza demokratskih izjava o potrebi za pomirenjem; ona koja interpretira prošlost na jasnim ideološkim temeljima nacije kao dogme, takoreći religije koja u okviru jedne nacije oprašta svima sve, a naročito zločine. Samo jedno ne može da oprosti, a to je komunizam: upravo kao što je Nedić govorio, a sa njim i ostali fašisti na evropskom kontinentu.

Autor je istoričar, doktorirao na Univerzitetu u Veneciji sa radom o zločinima nad civilima u Srbiji i Makedoniji tokom Prvog svetskog rata. Oblasti interesovanja: politike prema civilima u ratnim okolnostima u Evropi u XX veku, Holokaust, genocid nad Romima, antifašizam u Italiji i Jugoslaviji.

Peščanik.net, 20.10.2015.