Muzički ukus tokom devedesetih bio je mnogo više od muzike. Određivao je izgled, način života, mesta za izlaske, knjige koje su se čitale, filmove koji su se gledali, radio stanice koje su se slušale. Muzički ukus određivao je i vrednosni i politički stav. 

U ekspanziji nove subkulture, takozvanih dizelaša, koji su slušali turbo folk i kojima je stremio veliki broj mladih u Srbiji, postojala je i publika koja je tražila nešto drugačije. Taj vid otpora, kvalitetne muzike, tekstova u kojima se promišljalo nastavili su da neguju bendovi poput EKV-a, Partibrejkersa, Discipline kičme, Električnog orgazma i brojnih drugih.

Međutim, gde su bili metal, hard kor pank i hip hop tokom devedestih? Kako su ti muzički pravci preživeli godine beznađa? Da li je muzika bila izlaz i kako je pronašla put iz mraka?

Na tribini „Kada je muzika bila identitet: subkulture i politika tokom devedesetih u Srbiji“ koja je održana u okviru II Festivala javne istorije u organizaciji Centra za primenjenu istoriju, o tome kakav je status imala muzika tokom devedesetih razgovarali su muzička urednica Jadranka Janković, hip hop muzičar Slobodan Kuzmanovski, aka Kiza Robin Hood i muzičarka i arhitektica Ljubica Slavković, a razgovor je moderirao Vojkan Trifunović iz Centra za primenjenu istoriju.

„Metalci su bili zajednička masa sa ljudima koji su u to vreme učestvovali u demontracijama“, kaže muzička urednica Jadranka Janković, koja je tada radila na Studiju B. 

„Oni su bili aktivni, ali su uvek bili andergraund. Nije bilo mnogo mesta gde se svirao hevi metal. Dens i turbo folk bili su najzastupljeniji u mejnstrim medijima, a ljudi su uvek zazirali od hevimetalaca zbog njihovog imidža i mi smo, pošto smo imali problema da gledamo velike koncerte, odlazili uglavnom u Budimpeštu da slušamo omljene bendove. Ali kada je reč o aktivizmu, svi smo bili na ulicama i duvali u pištaljke“, kaže Jadranka. 

Studio B tada je bila jedina, ili jedna od retkih televizija, koja na svom programu nije puštala mejnstrim muziku. Kao muzička urednica i voditeljka emisije „VJ Heavy Sat“ Jadranka kaže da je imala slobodu da pušta bendove bez cenzure. U to vreme pokrenut je i hard metal časopis u Novom Sadu, koji je izlazio jednom mesečno i koji je nakon nekoliko izdanja ugašen jer je nastupio period inflacije.

 
„Sećam se da sam tada, za vreme najveće inflacije i restrikcija struje, odlazila u Budimpeštu da radim velike intervjue. I tako sedim i pričam sa Slešom ili sa Metalikom i vraćam se kući u Srbiju u kojoj nema grejanja niti struje. Nikada neću zaboraviti kako sam pod svetlom sveća, na pisaćoj mašini sklapala intervju u kome je između ostalog pisalo ekskluzivno za Vreme zabave - Guns and Roses“, priča Jadranka.

„Bio je to jedan festival ništavila“, tako taj period, citirajući svog prijatelja, opisuje hip hop muzičar i osnivač grupe Robin Hood Slobodan Kuzmanovski. „Jedini izlaz je bio muzika. Zato su se ljudi toliko skupljali jer je jedino muzika mogla da nas poveže“, kaže Kuzmanovski. 

Kada je reč o repu i hip hopu, kao najmlađi u moru muzičkih pravaca tih godina, morali su da se dokažu. Sa publikom od 1000 ljudi, ‘94. godine, promišljenim tekstovima i nastupima, vrlo brzo su postali i šire prepoznatljivi. 

„Mi smo nasledili ono što je rokenrol scena nosila, iako je ona još uvek imala mnogo toga da kaže. Buntovnu misao i danas, kao i tada, kroz poeziju još uvek drže reperi“, kaže Kuzmanovski.

Muzika tada jeste bila izlaz, slaže se muzičarka i arhitektica Ljubica Slavković i dodaje da tih godina, muzičke scene, bilo da su metal, pank ili hip hop, nisu bile toliko fragmentisane kao danas.

„Ja bih rekla da je za devedesete i rane dvehiljadite karakterističan bio taj kolektivizam, za razliku od današnjeg vremena. Muzika je bila i stvaranje jednog bolje sveta, naročito kada govorimo o hardkor panku. Mi smo se trudili da sami stvaramo bolji svet, a ne samo da bežimo od realnosti devedesetih“, kaže Ljubica.

Paradoksalno ili ne, za vreme ratova i sankcija devedesetih godina pank scena Srbije tesno je sarađivala sa svojim hrvatskim kolegama.

„Mi smo bili zaluđenici i osećali smo slobodu da živimo taj sistem vrednosti koji smo, kao ljudi, nosili. Na taj način smo se, preko muzike, povezali sa drugima, ne samo u regionu nego i u celom svetu“, ističe Ljubica. 

Ljubica kaže da se vrednosno više slagala sa kolegama iz Zagreba, sa kojima ju je povezivala muzika, nego sa kolegama sa fakulteta sa kojima se svakodnevno viđala.

Gde je muzika danas?

30 godina posle ispostavilo da je devedestih bilo možda i više slobode kada je reč o izboru muzike koja se puštala na televizijama i radijskim stanicama, nego danas, kaže muzička urednica Jadranka Janković. 

 „Što se rokenrola tiče ja mislim da je zaista perfidno napravljan projekat da se rokenrol iskoreni ne samo iz medija već i iz društa uopšte. Političari su ubili rok muziku“, ističe Jadranka. 

Kao što je nekada mejnstrim bilo ono što je najvidljivije u medijima, tako je danas mejnstrim ona muzika koja je najpopularnija na trendingu, ona što ima najviše pregleda na YouTube-u.

„Negativni efekat društvenih mreža doveo je i do toga da nas od omiljene pesme deli jedan klik“, kaže Kuzmanovski i dodaje da se za muziku danas više niko ne bori jer je prelako dostupna i to je dovelo do toga da se izgubio entuzijazam.

Zanimljivo je i to da je svaki protest devedestih godina imao pesmu koja ga je obeležila, zapaža Ljubica. „Ne računajući aktuelne šetnje koje su u tišini  zbog tragičnih događaja koji su potresili Srbiju, protesti koji se poslednjih godina dešavaju u Srbiji nemaju svoju pesmu, nemaju svoj hit. Mislim da je to povezano sa tim buntom koji je nestao. Nemam odgovor na pitanje zašto“, kaže Ljubica. 

Od raznih hitova koji su izlazili iz zvučnika na protestima tokom devedestih, jedan se posebno istakao. Kao poziv na razmišljanje, u pesmi  „Hipnotisana gomila“ Partibrejkersi između ostalog kažu „Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom“.

Mračne devedesete unesrećile su veliki broj ljudi na prostoru cele bivše Jugoslavije. Postojao je, međutim, muzički bunt koji je, pored slabije medijske vidljivosti, za razliku od vrlo popularnih i režimski poželjnih turbofolka i densa, pronašao izlaz. Opstao je tokom čitave dekade i povezivao sve one koji su negovali slične sisteme vrednosti, bez obzira na to koje su vere i nacionalnosti. Da li nas je, pak, naučio da mislimo svojom glavom, pitanje je koje se postavlja i danas, 30 godina kasnije. 

Tekst: Ivana Miloradov i Milena Madžgalj

Fotografije: Milena Arsenić