Tema mapiranja
Rat na Kosovu, mobilizacija rezervista i građanski protesti
Istraživački tim:
Milka Rosić, Vladimir Joić i Ivana Ristić
(Nena - grupa za mir)
Rat na Kosovu i mobilizacija
Kada je 24. marta 1999. godine otpočela NATO intervencija na tadašnju Saveznu republiku Jugoslaviju, režim Slobodana Miloševića je pod izgovorom odbrane državnih granica, mobilisao veliki broj pripadnika rezervnog sastava koji su upućeni na Kosovo. Najveći broj mobilisanih pripadnika oružanih snaga, koji su učestvovali u ratu na Kosovu, bio je iz Rasinskog, Pčinjskog, Topličkog i Jablaničkog okruga.[1] Prema podacima koje je iznela Organizacije boraca veterana rata '91-99., zvanično je iz Jablaničkog okruga mobilisano 12,500 rezervista.[2] Nezvanično, pominje se broj od 20 do 40 hiljada mobilisanih iz leskovačkog kraja koji su poslati na Kosovo.
Snage koje su delovale na Kosovu su: 1. dobrovoljci u paravojnim strukturama čiji je udeo u ratovima bio značajan, 2. prisilno mobilisana lica (ljudima se pretilo prekim vojnim sudom i velikim kaznama ako ne pristanu da obuku uniformu i pođu u nepoznato) i 3. pripadnici oružanih snaga drugih državnih struktura. Tokom rata na Kosovu, osim za borbu protiv OVK, oružane snage upotrebljene su za etničko čišćenje građana albanske nacionalnosti, pa ih je tokom 1998. i 1999. godine sa Kosova proterano više od 850 000.[3] Tokom 1999. godine srpska vojska i policija sprovodila je kampanju „brisanja identiteta”, u kojoj su mnogim kosovskim Albancima oduzimana i uništavana lična dokumenta kao dokazi o državljanstvu. Osim proterivanja, u akcijama je ubijeno mnogo albanskog stanovništva, a u ratnim zločinima posebno su se isticali pripadnici paravojnih formacija, koji su ostavljali pustoš za sobom. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo tokom oružanih sukoba, u periodu od 1998. do 1999. godine, broj stradalih Albanaca, i civila i vojnika, iznosi oko 11 000.[4] Veliki broj Albanaca i danas se vode kao nestali, a na četiri lokacije u Srbiji pronađene su masovne grobnice u kojim je pronađeno preko 1000 tela kosovskih Albanaca, koji su sa Kosova prevoženi hladnjačama i zakopavani na tajnim lokacijama.[5] Nakon završetka rata na Kosovu, Međunarodni krivični sudu u Hagu optužio je celokupan politički, vojni i policijski vrh Srbije zbog počinjenih zločina nad kosovskim Albancima, nakon čega su i osuđeni.
Obzirom da je veliki broj učesnika rata na Kosovu bio iz leskovačkog kraja, grad koji je imao najviše nastradalih u Srbiji tokom ovog sukoba bio je Leskovac, a pored poginulih, 96 Leskovčana ima status ratnih vojnih invalida. Tokom rata na Kosovu, ali i od posledica NATO bombardovanja, poginulo je 67 boraca iz leskovačkog kraja, ranjeno 92, od toga 45 pripadnika Vojske Jugoslavije i rezervnog sastava.[6] Dvadeset godina nakon završetka NATO intervencije i rata na Kosovu, u centru Leskovca otkrivena je spomen-česma u znak sećanja na stradale borce iz leskovačkog kraja u ratovima vođenim devedesetih godina. Ovaj spomenik, na kome su uklesana imena 71 poginulog borca (od kojih je 19 poginulo u ratovima od 1991. do 1994. godine, 48 je poginulo tokom sukoba na Kosovu 1998. i 1999. godine, dok se 4 borca vode kao nestala ali bez navođenja godine nestanka), rad je autora Bojana Konstantinovića iz Leskovca, a podignut je na inicijativu Gradskog odbora SUBNOR-a i Organizacije boraca veterana od 1991. do 1999. godine.[7]
Spomenik "Prekinuta nit života" posvećen 71 poginulom borcu iz leskovačkog kraja tokom ratova '90ih
Ali i nakon više od dvadeset godina od završetka poslednjeg ratnoh sukoba, niko se u državi na pravi način ne bavi bivšim učesnicima rata, od kojih mnogi pate od post traumatskim stresnog poremećaja ili su oboleli od nekih drugih hroničnih bolesti.[8] Mnogi od njih su ostali bez posla, kuće, porodice, dok su neki u međuvremenu izvršili samoubistvo. Vrhovni kasacioni sud Srbije doneo je presudu po kojoj ratni veterani angažovani tokom 1999. godine imaju pravo na novčanu nadoknadu na ime diskriminacije, kao obeštećenje za učinjenu povredu prava. Ratni veterani i dalje čekaju na isplatu ratnih dnevnica.[9]
[1] Žrtve ratova od 1991. do 1999. godine dobijaju spomenik u Leskovcu, Jugmedia
https://jugmedia.rs/zrtve-ratova-od-1991-1999-godine-dobijaju-spomenik-u-leskovcu/
[2] U Leskovcu otkriven spomenik borcima poginulim u ratovima devedesetih godina, RTS
[3] Presuda Šainović i ostali, MKSJ
[4] Kosovska knjiga pamćenja, FHP
[5] Presuda Đorđević, MKSJ
[6] U Leskovcu poginulo 67 ljudi tokom NATO bombardovanja, Jugmedia
https://jugmedia.rs/u-leskovcu-poginulo-67-ljudi-tokom-nato-bombardovanja/
[7] Žrtve ratova od 1991. do 1999. godine dobijaju spomenik u Leskovcu, Jugmedia
https://jugmedia.rs/zrtve-ratova-od-1991-1999-godine-dobijaju-spomenik-u-leskovcu/
[8] Od posledica postratnog stresa u Leskovcu leceno 20 pacijenata, B92
https://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2002&mm=08&dd=17&nav_id=62944
[9] Protest učesnika rata 1999. godine, traže neisplaćene ratne dnevnice, N1
http://rs.n1info.com/Vesti/a535588/Protest-ucesnika-rata-1999.-godine.html
Lična priča Bratislava Stamenkovića - mobilisanog učesnika rata na Kosovu
Tog petog jula 1999. godine, Leskovac je bio bure baruta. Dvadeset hiljada ljudi je na ulici reklo dosta nam je više. Dosta nam je da nas šaljete u ratove protiv nekog sa kim smo do juče hleb delili, trgovali, išli u goste jedni kod drugih, bratimili se, dok ste vi iz fotelja uz kubansku cigaru i viski određivali ko je neprijatelj, a ko nije, koja je čija teritorija i ko ima pravo da živi na njoj. Nekoliko meseci ranije, noć, tri jutro, dok smo supruga, dete i ja spavali, neko mi je lupao na vrata. Njih trojica sa nekim kovertama kažu, nisi se javio na poziv za vežbu i ako se ne javiš sutra sledi ti pet godina zatvora. Dok je sin plakao, ja sam objašnjavao supruzi da verovatno ničega neće biti, da se samo igraju rečima i da je verovatno svima već preko glave da se igraju rata. Rekoh joj javiću se ujutru, i tako nemam uniformu, pa ćemo se verovatno nakon nekoliko dana posle druženja, vratiti kućama.
Koliko sam bio u krivu saznao sam već narednog dana. Samo su preko noći rekli pokret, potovarili nas u kamione i dok je svanulo, već smo bili na Kosovu. Nismo imali pojma gde idemo, gde smo stigli i šta ćemo tu raditi. Posle par dana već smo bili na granici sa Makedonijom, gde nismo imali ni radio signal da bar uhvatimo kakve takve vesti. Svako od nas je mislio na svoju porodicu. Ispred nas granica, mi u nekom kanjonu, a iza nas prvo selo petnaest kilometara. Jedino što smo znali je grmljavina aviona koji su preleteli iznad nas onog dana kada je sve počelo. Hranili su nas svaki dan, hranom koja se dovozila kamionom, kao što se hrani stoka koja se sprema za klanicu. Imali smo sreću pa nismo okusili nijedan dan borbe, ali su nas ubijale vesti o kolonama izbeglica, o bombardovanim gradovima, o paljevinama kuća, a još više što nismo imali pojma šta je sa našim domovima. Sve ljudsko je ubijeno u nama za tih par meseci. Jedino što nas je držalo je bilo to, što smo imali osećaj da nas je neko uvukao u nešto što nismo želeli i da ćemo morati kad se vratimo, ako se uopšte vratimo, da tom nekom kažemo dosta si se igrao sa životima ljudi.
Kad je došao dan potpisivanja primirja, i kad je trebalo da se vratimo kućama, ništa više nije bilo isto. Paljevine, ruševine, prazna sela, plač onih Srba koji su ostajali na Kosovu i koji su trebali da se suoče sa svojim komšijama kada se vrate iz izbeglištva. Trebalo je objasniti da su sve ovo ratne igre onih koji su uz cigaru i viski donosili odluke o životima, teritorijama, ko će da ostane bez svog doma i ko će da gine dok su oni uživali u svojim narcisoidnim planovima.
I tog petog jula izašli smo na ulice. Nikada naš grad nije imao veći bunt nego tog dana. Izašli smo, jer su ljudi i pored ispiranja mozgova shvatili da je besmisao rata samo jedna igra moćnika. Da ljudi samo žele da žive u miru, žele da se osećaju slobodno i da drugima daju osećaj slobode. Šta je sloboda, ako je nema i neko drugi? Šta je mir, ako ga nema i neko drugi? Šta je život, ako na njega nema pravo i neko drugi? Trebao je samo neko da nas pozove da bi se čula grmljavina glasova građana koji su rekli NE svim ludostima u koje su nas uveli oni kojima nije sveto pravo na život, pravo na slobodu i pravo na jednakost.
Hvala tom tehničaru lokalne televizije koji je hrabro najavio da je taj dan, taj peti jul, dan kada treba da pokažemo snagu građana onima koji misle da smo stoka. To je bio dan kada sam bar malo isprao svoju dušu.
Građanski protesti u Leskovcu
Prvi protesti u Leskovcu organizovani su krajem 1996. godine, kada su lideri lokalne opozicione koalicije „Zajedno” sa svojim pristalicama pokrenule demonstracije u Leskovcu i time se pridružile protestima koji su organizovani širom Srbije, nakon što je tadašnji režim pokušao krađu na lokalnim izborima, održanim 16. novembra 1996. godine.[1] Leskovac je od početka uvođenja višestranačja važio za grad u kome je vladajuća Socijalistička partija Srbije imala snažno uporište i ubedljivo je pobeđivala na svim do tada održanim izborima, pa je u ostatku Srbije bio obeležen kao „crveni” grad. Uprkos tome, nekoliko stotina pristalica opozicije izašlo je na ulice 4. decembra 1996. godine i od tog dana se svakodnevno protestvovalo u centru Leskovca, a kada je policija dozvoljavala, demonstranti su išli u šetnje gradskim ulicama. Iako je represija režima bila snažna, pa su učesnici protesta nazivani fašistima, domaćim izdajnicima i stranim plaćenicim, a demonstranti su i direktno zastrašivani, tako što bi ih policija okruživala pod punom opremom za razbijanje demonstracija, ne dozvoljavajući im protestne šetnje, ali se uprkos tome određeni broj građana Leskovca okupljao na glavnom gradskom trgu sve do okončanja protesta. Tromesečni protesti u Srbiji završeni su sredinom februara 1997. godine usvajanjem tzv. Gonzalesovog lex specialisa, kojim je tadašnji režim prihvatio izbornu volju građana, čime je koalicija „Zajedno” preuzela vlast u mnogim velikim gradovima, ali ne i u Leskovcu, uključujući i četiri najveća, Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac. To je bila prva pobeda opozicije od uvođenja višestranačkog političkog sistema 1990. godine.[2]
Dve godine kasnije, zbog neodgovorne politike režima Slobodana Miloševića, građani Srbije završavaju pod bombama NATO avijacije, dok se na Kosovu rasplamsava ratni sukob u kome je albansko stanovništvo pretrpelo najviše patnji, od masovnog proterivanja do civilnih gubitaka. U danima koji su usledili, nezadovoljstvo i bes građana sve više je narastalo. Prema nezvaničnim podacima iz Leskovca je mobilisano između 20 i 40 hiljada rezervista,[3] dok je prema zvaničnim podacima bilo 12 i po hiljada mobilisanih koji su učestvovali u ratu na Kosovu.[4] Gnev zbog teškog života, velikog broja žrtava rata, cenzure medija, propale privrede i neodgovorne lokalne vlasti širio se među građanima Leskovca. Samo mesec dana nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, povlačenja oružanih snaga Srbije sa Kosova, a zajedno sa njima i velikog broja nealbanskog stanovništva, u Leskovcu se dogodio najveći građanski protest.[5] S obzirom da je tadašnji režim u Leskovcu uživao snažnu podršku glasača, najmanje se očekivalo da građanski antirežimski protesti krenu baš iz grada u kome je vlast godinama odnosila ubedljive izborne pobede. U gradu su postojala samo dva lokalna medija, opštinska televizija Leskovac i nedeljne novine „Naša reč”, koji su bili pod direktnom kontrolom lokalne vlasti i njihovo izveštavanje služilo je interesima vladajućeg režima, dok su se sa protivnicma vlasti najstrašnije obračunavali. Obzirom na potpunu blokadu u lokalnim medijima, koji su samo odražavali sliku stanja u državnim medijima, postupak tehničara televizije Leskovac, koji je pozvao građane na protest, još više dobija na značaju. Prvog jula 1999. godine, Ivan Novković je kao realizator programa televizije Leskovac, u pauzi između dva poluvremena košarkaške utakmice Jugoslavija - Nemačka, pustio unapred pripremljen snimak u kome je iskazao lično nezadovoljstvo politikom na lokalnom nivou, pozvao načelnika Opštine Leskovac da podnese ostavku, a sugrađane koji dele njegovo mišljenje da za četiri dana izađu na protest u centru grada.[6] Kada je snimljena izjava bila završena, Novković je otišao iz televizije i skrivao se do protesta. Odmah je usledila susupenzija sa posla, a nakon toga i otkaz. Prema nekim procenama, na protestu se tog 5. jula okupilo oko 20 000 građana. Novković i još nekoliko hrabrih, nezadovoljnih Leskovčana se tog dana obratilo građanima i pozvalo ih na nastavak protesta. On je sutradan uhapšen zbog organizovanja protesta bez odobrenja nadležnih organa i osuđen na 30 dana zatvora. Hapšenje i ekspresno suđenje zadesilo je još nekoliko učesnika protesta, kojima su takođe izrečene zatvorske kazne.[7]
Hapšenjem pojedinih učesnika protesta, koji su od strane vlasti označeni kao organizatori, ekspresnim presudama na zatvorske kazne, davanjem otkaza na poslu, režim je na najbrutalniji način pokušao da uguši proteste u Leskovcu. U tome su im svesrdno pomagali lokalni i državni mediji, u kojima su protestanti nazivani domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima, a protest je predstavljen kao „produžena ruka NATO agresije”, čiji je jedini cilj rušenje države. Uprkos svim represvnim merama režima, protesti su trajali još oko mesec i po dana, tačnije 44 dana, a građanima su se, sa improvizovane govornice u centru grada, svakodnevno obraćali najhrabriji Leskovčani. [8]
Protesti u Leskovcu nisu rezultirali konkretnim promenama u tom trenutku, ali su bili jasan pokazatelj da se sve više građana oslobađa straha, da je sve više nezadovoljnih i da Miloševićev režim sve više gubi podršku među građanima Srbije, što je bio uvod u njegov poraz na predsedničkim izborima naredne godine. Zbog Miloševićevog odbijanja da prizna izborne rezultate, u celoj Srbiji otpočinju masovni protesti, a sve se završilo velikim protestom u Beogradu 5. oktobra 2000. godine. Tog dana je i zvanično okončana Miloševićeva decenijska vladavina, koja je iza sebe ostavila razbijenu državu, ratove, uništenu ekonomiju i privredu, više od sto hiljada mrtvih, stotine hiljada raseljenih i prognanih, na hiljade nestalih i neutvrđeni broj silovanih i zlostavljanih.[9]
Snimak javnog časa „Rat na Kosovu, mobilizacija rezervista i građanski protesti u Leskovcu tokom devedesetih", dostupan je na: https://www.youtube.com/watch?v=hLjKsVYXk7Q&t=81s
[1] Protesti u Srbiji 1996 – 1997, Wikipedia
[2] Ibid
[3] Ovako je počelo u Leskovcu pre šesnaest godina, Jugpress
https://jugpress.com/ovako-je-pocelo-u-leskovcu-pre-sesnaest-godina/
[4] Leskovac: Protest neposlušnog građanina, Vreme
[5] Ibid
[6] Ibid
[7] Ibid
