Tema mapiranja

 

Životi koji bi možda bili drugačiji, da nisu obeleženi ratom - Izbeglice i raseljena lica u Timočkoj Krajini od 1991 – 1999. godine

 

Istraživački tim

 

 Selena Ristić Vitomirović, Marija Sebić i Nikola Trajković

(Dečiji centar Zaječar)

 

 

 

“Useljenici koji su izabrali novu sredinu i oni koji su u nju naterani, ostatak života provedu između dva sveta, nikad sasvim ne odlazeći iz onog koji su morali da napuste, niti ikad u potpunosti prihvatajući onaj u koji su došli, ili izbegli.”

(Tekst iz predstave ‘’Ostavite poruku” Vide Ognjenović)

 

 

“Grad čine ljudi. Tamo nema više ničega, meni je ovde sve, kuća mi je ovde. Dozvolili smo da nas na pragu 21. veka uvuku u rat. Nas je Milošević žrtvovao, nas, obične ljude. Bili smo topovsko meso i ništa drugo. Nakon 30 godina znam samo ovo da ti kažem, čovek sam sebi stvara obraz, dom, život…neke stvari ne smeju da se zaborave. Život nosi svašta, ali sačuvati dostojanstvo, porodicu, krug ljudi, to je najvažnije. Dok su svi živi i zdravi, sve drugo je nevažno.”

(Deo intervjua snimljenog u okviru projekta)

 

 

Jedno od često postavljenih pitanja jeste kolika je vremenska distanca potrebna, nakon koje može otvoreno da se govori o ratnim dešavanjima. Ali, šta se dešava kada država ne želi da se suoči sa ratovima i sa svedocima tih ratova? Šta se dešava kada država gaji kulturu nesećanja na ratove 1990-ih, jer u njima navodno zvanično nije ni učestvovala? Može li se odricanjem od odgovornosti obrisati prošlost? Mogu li se obrisati tragične sudbine ljudi?

 

Izbegla i raseljena lica predstavljaju samo jednu od ovih kategorija ljudi sa tragičnim sudbinama. Ukoliko kroz zvanične izvore pokušamo da mapiramo mesta sećanja na izbegla i raseljena lica, naići ćemo uglavnom na brojke, bez imena i prezimena. Kolektivni centri koje su mnogi ljudi u to vreme smatrali svojim domom, danas deluju sablasno. Napušteni i ispražnjeni objekti bez ikakvog obeležja i natpisa, kao da žele da sakriju da su se tu godinama preplitale nesrećne sudbine, i paralelno gradili novi životi.

 

Tokom sredine 1990-ih, Srbija je bila na samom vrhu svetske liste sa produženom izbegličkom krizom. Oružani sukobi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini značajno su uticali na promenu demografske strukture u Srbiji, koja je primila više od pola miliona izbeglica iz raznih delova nekadašnje Jugoslavije. Prema popisu ovih lica iz 1996. godine, na teritoriji Srbije bilo je 617 728 osoba, od čega 537 937 izbeglica i 79 791 ratom ugroženo lice, koje prema međunarodnim normama nije imalo pravo na izbeglički status.[1] Najveći broj izbeglih iz Bosne i Hercegovine došao je u Srbiju tokom 1992. godine, dok je većina izbeglica iz Hrvatske stigla u avgustu 1995. godine. Poslednji veliki izbeglički talas usledio je 1999. godine sa Kosova.[2] Po popisu Komesarijata za izbeglice i migracije iz marta 2000. godine, u Srbiji je bilo 187 129 interno raseljenih sa Kosova i Metohije.[3]

 

 

Izbeglice u Zaječaru

 

Slično kao i u ostatku Srbije, Timočka Krajina se, nakon seoba u 17. i 18. veku, suočila sa najmasovnijim prilivom stanovništva u periodu 1991-1999. godine. Za prihvat i smeštaj izbeglica u zaječarskoj opštini zadužen je bio Koordinacioni odbor, koji je formirala Skupština opštine Zaječar, uz kontinuiranu pomoć Crvenog krsta Zaječar. Sveobuhvatni podaci o broju i strukturi izbeglih i raseljenih lica na teritoriji zaječarskog okruga u periodu od 1991-1999. godine nisu javno dostupni, a Komesarijat za izbeglice i migracije nije odgovorio na našu pisanu molbu da nam dostave te podatke.

 

Na sajtu Crvenog krsta Srbije ne postoje izveštaji o radu sa izbeglicama tokom 1990-ih. Crveni krst Zaječar nema sajt, ali ima Fejsbuk stranu, na kojoj se prenose izveštaji samo o trenutnim aktivnostima. Nа zvaničnom sajtu grada nema nijednog dokumenta o položaju izbeglica, dok je najstariji dostupan dokument na internetu u kojem se pominju izbeglice Službeni list Grada Zaječara iz 2008. godine. Kancelarija Komeserijata za izbeglice Zaječar nema online prezentaciju, a u medijima se spekuliše da je Grad Zaječar proneverio novac namenjen stambenom zbrinjavanju izbeglica.[4] Ni lokalni mediji tokom devedesetih ne donose mnogo više detalja. Zaječarski dnevni list ‘’Timok’’ povremeno je objavljivao tekstove o izbeglicama i raseljenim licima koji su se uglavnom fokusirali na humanitarnu pomoć koja je upućivana u kolektivne centre i domaćinstva koja su pomagala izbeglicama.

 

Publikacija “Popis izbeglica i drugih ratom ugroženih lica u Saveznoj Republici Jugoslaviji” iz 1996. godine, koju je dostupna na sajtu Komsarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije sadrži opšte podatke, uključujući da se na teritoriji Zaječara 1996. godine nalazilo 1562 ratom ugroženih lica. Kretanje broja izbeglica na teritoriji opštine Zaječar nakon 1996. godine (samo broj) može se pronaći na sajtu Komesarijata, u odeljku statistika. Prema popisu iz 2001. godine, u Zaječaru je bila 951 osoba, dok se u ovoj opštini na dan 1. jula 2018. godine i dalje nalazila 61 izbeglica i 287 interno raseljenih lica. 

 

Međutim, parcijalni podaci se mogu naći u nekoliko lokalnih publikacija. Ti parcijalni podaci nam pokazuju da je, nakon inicijalnog prijema oko 600 izbeglih lica iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske krajem 1991. i početkom 1992. godine, u Zaječaru u godinama koje su usledile evidentirano između 1 500 i 2.000 izbeglica. Osim u gradskim i seoskim domaćinstvima oko Zaječara, izbeglice su smeštane u nekoliko kolektivnih cenatara: u Grljanu (vrtić i centar za predvojničku obuku), Gamzigradskoj banji (Hotel ‘’Kastrum’’ i vikendice ZTI ‘’Timočanka’’), manastiru Suvodol kod Minićeva i Hotelu ‘’Srbija’’. U okolini Zaječara, izbeglice su bile smeštene i u nekadašnje akcijaško naselje u vreme omladinskih radnih akcija, a potom i Omladinski kamp „Đerdap“ kod Kladova, na Rtnju, kao i u Karatašu.  Kolektivni centri su bili mesta u kojima su smeštaj nalazili oni koji su bili socijalno ugroženi i koji nisu imali sredstva da sami sebi plate neki drugi smeštaj.

 

 

Kolektivni centar u Grljanu, Zaječar
Autor: Dečji centar Zaječar

 

 

Tokom naše posete Kolektivnom centru u Grljanu koju smo organizovali/e za grupu srednjoškolaca i srednjoškolki, zatekao nas je prizor napuštene zgrade u stanju raspadanja i bez ikakvog obeležja. Sa učenicima je iskustvo boravka u Grljanu podelila Sanja Čeko Princip, koja je poreklom iz Bosanskog Petrovca, a od 1991. godine živi u Zaječaru. U Srbiju je došla zbog straha, da se odmori od zastrašivanja oružjem koje se kontinuirano dešavalo u Banjaluci gde je u tom trenutku živela, ali kasnije nije bila u mogućnosti da se vrati nazad zbog ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Banjaluku je napustila kada joj je upala granata u sobu. Sanja je dodala da je kasnije čula „da su tu granatu ispalili Srbi koji su hteli da se Muslimani što pre iseljavaju“, dok je njen dom greškom pogođen. Tako je kao devetnaestogodišnjakinja, ostala zatočena u Srbiji, bez novca i odeće.

 

 

 

Kolektivni centar u Grljanu, Zaječar
Autor: Dečji centar Zaječar

 

 

Inicijalno je boravila kod drugarice i kako sama kaže, na početku nije tražila pomoć, jer ju je bilo sramota. „Kada imaš 19 godina i živiš normalnim životom i onda odjednom ja treba da idem u Crveni krst da uzmem obuću.“ Da bi sačuvala dostojanstvo, u jednom trenutku je počela da radi na pijaci u Zaječaru, što je njeno radno mesto i danas, mnogo godina kasnije. I dalje emotivno doživljava razgovore na temu ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a trudi se da svoju decu informiše o onome kroz šta je prošla.

 

Tokom razgovora, grupa se dotakla pitanja pomoći koja je dodeljivana onima koji su bili smešteni u Grljanu. Selena Ristić Vitomirović smatra da je jedna od pozitivnih stvari bila to što su deca iz kolektivnog centra pohađala školu u Grljanu. Ostalo je zavisilo od trenutnih mogućnosti. Neka stambena pitanja rešavana su mnogo kasno, više od deceniju nakon što su izbeglice stigle u Zaječar. Do tada se, prema rečima prisutnih, jako veliki broj ljudi odselio iz Zaječara, a neki su čak otišli i u inostranstvo.

 

 

Sanja Čeko Princip koja je nekada boravila u Kolektivnom centru u Grljanu
Autor: Dečji centar Zaječar

 

 

 

Grupi se pridružio i Rade Spasić, dečak sa cerebralnom paralizom, koji danas živi u hraniteljskoj porodici, a koji je po prvi put posle 16 godina posetio mesto u kojem se rodio - Kolektivni centar u Grljanu. Za učesnike ove posete, koji nemaju neposredno sećanje na ratove na prostoru nekadašnje Jugoslavije, bio je ovo inicijalni susret sa temom izbeglica u Timočkoj Krajini i kolektivnim centrima. Nakon razgovora u Grljanu, program je nastavljen u Dečijem centru Zaječar, gde su sumirani utisci.

Video nastao za vreme posete dostupan je OVDE.

 

Nakon operacija Bljesak i Oluja, kada je prema postojećim podacima iz Hrvatske izbeglo oko 200 000 osoba,[5] Zaječar je - prema obavezi preuzetoj od države – primio oko 3500 izbeglica, što je bio najveći broj u odnosu na ostale gradove u okolini.[6] U Zaječaru se Prihvatni centar nalazio u sportskoj hali na Kraljevici. Odatle su izbeglice dalje upućivane u kolektivne centre ili u gradska i seoska domaćinstva, u zaječarskoj, boljevačkoj, knjaževačkoj i sokobanjskoj opštini.

 

NATO intervencija na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju pokrenula je novi veliki talas raseljavanja. Tako je u noći između 2. i 3. aprila u Zaječar stigla grupa od 500 osoba, najviše iz Prištine.[7] Nakon završetka bombardovanja, u zaječarskoj opštini ostalo je 160 lica, od kojih su 132 smeštena u Kolektivnom centru u Grljanu, a 28 u privatnom smeštaju.[8] U Kolektivnim centrima u Donjoj Kamenici i Kalni smeštena su 52 lica, dok je 50 smešteno u Kolektivnom centru ‘’Rtanj’’.[9]

 

Iz nekoliko izvora može se pratiti i pad ovog broja u godinama koje su usledile. Neki podaci o broju i strukturi lica koja su ostala nakon 2000. godine na teritoriji Grada Zaječara, mogu se naći u Lokalnom akcionom planu 2013 – 2017. Prema verziji objavljenoj u Službenom listu Grada Zaječara iz januara 2013. godine, u gradu je bilo registrovano „491 interno raseljenih lica sa prostora Kosova i Metohije i 103 izbeglih lica sa potvrđenim izbegličkim statusom“, dok podaci Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije pokazuju da je njihov udeo u ukupnoj populaciji bio 1.6 odsto.[10]

 

 

 

Izbeglice u Zaječaru – oskudni detalji o tome šta se nalazi iza brojki

 

Dostupna monografija o radu Crvenog krsta u Zaječaru iz 2001. godine “Na putu dobročinstva”, uglavnom se bavi pričom o zaposlenima i volonterima/kama.[11] Veoma je malo podataka dato o činjeničnom stanju. Postoji samo broj registrovanih izbeglica bez polne, starosne, obrazovne strukture i drugih podataka. U toku istraživanja saznali/e smo da su u to vreme zaposleni/e i volonteri/ke ručno prikupljali podatke. Kako je talas izbeglica bivao sve veći, tako su se neretko pogrešno upisivala njihova prezimena ili imena, što je kasnije dodatno otežavalo spajanje porodica. Arhiva koja se danas nalazi u prostorijama Crvenog krsta nije sređena, niti kategorizovana na odgovarajući način. Svi zaposleni su tu od 2000. godine, pa ne znaju šta se dešavalo ranije, niti da li postoje neki izveštaji, gde se oni mogu naći…

 

Tokom istraživanja, došli/e smo do podatka da je Centar za socijalni rad u Zaječaru 1991. godine uradio anketiranje više stotina lica smeštenih kako u kolektivnim centrima, tako i u porodicama, sa ciljem identifikovanja potreba izbeglih lica. Iako do nalaza nismo uspeli/e da dođemo, saznali smo da je tri godine kasnije oformljen Centar za žrtve trauma i nasilja izazvanih ratom, za potrebe zaječarskog i borskog okruga.[12]

 

Uprkos nepostojanju detaljnih analiza o životu osoba koje su u Zaječaru silom prilika pronašle dom, iz sećanja ljudi koji su zbog posla imali neposredni kontakt sa njima, kao i oskudnih medijskih priča, nekoliko detalja o životu izbeglica i interno raseljenih lica u opštini Zaječar se dobro pamti.

 

Jedna od takvih priča je bilo usmeravanje izbeglica koje su stizale iz Hrvatske za vreme operacije Oluja, u avgustu 1995. godine. Postoje brojna svedočenja o dramatičnim scenama kod Paraćina. Na mestu gde se put račva ka Nišu i Zaječaru, policija je razdvajala i usmeravala konvoj na dve strane. Oni koji su bili upućeni ka Zaječaru često su negodovali, svesni da područje Timočke Krajine pripada nerazvijenim i ekonomski i demografski depresivnim regionima. Svedoci/kinje  sa kojima smo razgovarali/le govore da su na tom mestu ljudi plakali i suprotstavljali se, ali izbora nije bilo.

 

O tom vremenu koje je promenilo smer u kome se život do tada odvijao govorio nam je naš sugrađanin koji je prvih četrdeset godina živeo u Zagrebu. Sin je vojnog lica, Srbin, rođen igrom slučaja u vozu kod Tuzle. Vremena u Zagreba koje je prethodilo ratu seća se kao predivnog. Seća se druženja, škole, bavljenja sportom... Radio je kao novinar na Radio Zagrebu i bio oženjen Hrvaticom, katolkinjom, sa kojom ima dve ćerke. Seća se i kako je sve počelo da se menja krajem osamdesetih sa jačanjem HDZ-a. Govori o tome kako je počela da se oseća netrpeljivost koja je vremenom rasla. S gorčinom se seća kako je prvo on izgubio posao, a zatim supruga (jer je „četnikuša), kako su decu napadali u školi da im je tata „četnik“. Kaže da je iz Zagreba nije proteran.

 

Ja sam krenuo kad sam shvatio da će možda da nam upadnu u stan. Plašio sam se. Lako je za mene, ali sam se plašio da trauma ne ostane deci... Nisam mogao da spavam. Svi mi koji smo očekivali najgore nismo spavali. [...] Zagrebu je stalno bila prisutna neka sumnja da će se deci nešto dogoditi. Prelomio sam u glavi. Ja moram da se maknem, jer deca i žena moraju da žive.“

 

 

S obzirom da mu je stric bio visoko pozicioniran u vojsci, iz Zagreba je otišao sa JNA i prešao u Karlovac, gde je, kako tvrdi  „poljubio zemlju i osetio da može da diše“. Zatim se uputio kod drugog strica u Liku. Iako, prema njegovim rečima, nikada nije želeo rat, na ratištu je bio 4.5 godine. Nije obraćao pažnju na dešavanja na ratištu, jer mu je „pao ceo svet“. Seća se kako se tada osećao:

 

Tuđman nam je govorio da nosimo na opancima zemlju i da treba da je vratimo u Srbiju, a ja u Srbiji nisam živeo, niti sam rođen ovde, iako sam ponosan što sam Srbin.

 

U Srbiju dolazi sa “ratnim torbakom“ 1996. godine. Seća se da u Beogradu prvih dana ništa nije jeo.

 

Bila je velika glad. Video sam puno penzionera na kontejnerima. Nije bilo brašna.

 

Po dolasku se prijavio u Komesarijat za izbeglice. Trudio se da zaradi neki novac.

 

Živeo sam gde sam stigao, gde sam morao: ispod mosta, u grmlju, na kartonu. Posle određenog vremena, sabereš konce, pa te neko od dobrih ljudi primi. Primili me Zemunci sa kojima sam bio na ratištu.

 

Uskoro je kao izbeglica smešten u Prijepolje, kod manastira Mileševe u napuštenim građevinskim barakama. Tu je proveo nekoliko godina, pre nego su ih razmestili, jer se pojavila zarazna žutica. Kada su im na pregovorima u Beogradu dali da biraju između nekoliko gradova, on je izabrao Zaječar.

 

Izabrao sam Zaječar, jer počinje na Z, isto kao Zagreb. A ovde sam i vojsku služio. Majka mi je radila u Vojnom odseku.

 

U Zaječaru živi od avgusta 2001. godine. Kaže da je 19 godina tu i da nije takvog odnosa ljudi prema njemu, odavno bi ga napustio.

 

Zadovoljan sam. Imam jedan topli obrok u Crvenom krstu, sad kad ne mogu da radim, jer imam problem sa centrom za ravnotežu.

 

Četrnaest godina je živeo u kući koju je na korišćenje slučajno dobio od nekih ljudi. Bila je to „blatnjara, bez vode i toaleta“, ali je to za njega bio „krov nad glavom“. Tu je ostao dok vlasnik nije bio promoran da je proda. Nijedan smeštaj nije dobio preko Komesarijata. Kaže da nije bio prioritet, jer je imao kakav takav smeštaj i nije imao decu. Trenutno živi sa još troje ljudi u prostoriji od 10m2.

 

Na svu sreću, svi smo tolerantni. Tako je, kako je. Trenutno smo tu... [...] Najgore je što moraš da jedeš.

 

Čini mu se da mu je bilo lakše dok je imao status izbeglice, nego sada kad ima srpsko državljanstvo. Ne može da ostvari pravo na socijalnu pomoć jer nema adresu, nekoga da ga prijavi da tu stalno boravi.   Ranije je od Komesarijata periodično dobijao 3-4 paketa hrane godišnje sa brašnom, paštetama, ribom, šećerom, uljem, solju, sredstvima za higijenu. Dobijali su i za ogrev. U kritičnim situacijama su dobijali i manju finansijsku pomoć.

 

Ja sam zadržavao status izbeglice dok god sam mogao. Za državljanstvo mora da se plati, pa sam radio da zaradim neke pare, da mogu to da platim. Tek nedavno sam postao državljanin Srbije.

 

Penziju iz Hrvatske nije dobio, jer nema radnu knjižicu. Međutim, očekuje da dogodine dobije njihovu nacionalnu penziju. Iako ne veruje da će biti više od 15 000 – 20 000 dinara, kaže da je za njega to dovoljno. Kaže da sa tim bar „možeš nešto da planiraš“.

 

Žena mi nikada nije oprostila što sam otišao. Sa ćerkama sam u kontaktu. U Zagreb ne idem, jer ja nemam tamo šta da tražim. A i mislim da bi me na granici skinuli. Ja to psihički ne bih mogao da preživim. Ovde me niko ne dira.

 

Osim sa ovim sugrađaninom koji je u Zaječar došao kao odrasla osoba, razgovarali smo i sa nekim izbeglicama koje su u naš grad došle kao maloletnici/e. Dramatizaciju njihovih priča možete poslušati ovde:

 

Još jedna priča koju bismo izdvojili/e je ona o gašenju kolektivnih centara za privremeni smeštaj izbeglica, koje se desilo nakon što je u periodu između 2009. i 2013. godine, rešeno stambeno pitanje nekoliko desetina porodica. Ovo je uglavnom realizovano uz finansijsku podršku Evrospke unije i UNHCR.[13] Grad Zaječar je sa Komesarijatom za izbeglice i migracije potpisao ugovore o saradnji 2015. i 2016. godine, na osnovu kojih je trebalo da porodicama izbeglih i raseljenih lica dodeli finansijsku pomoć za kupovinu imanja u seoskim sredinama, kao i građevinski materijal. Iako su sredstva dodeljana gradu, Komeserijat tvrdi da nikada nije dobio dokumentaciju kako je novac potrošen. Radi se o sumi od gotovo 28 miliona dinara.[14] O tome kako ovo utiče na porodice koje zavise od pomoći i i dalje nemaju rešeno stambeno pitanje govori primer dvočlane izbegličke porodice Tadić koja se u julu 2017. godine smestila ispred kancelarije Komesarijata za izbeglice u Zaječaru, jer od novca koji dobiju na ime socijalne pomoći nisu bili u mogućnosti da plate privatni smeštaj.[15]

 

Izbeglica i raseljnih lica nema u zvaničnoj kulturi sećanja u Zaječaru. Umesto toga, zvanična kultura sećanja se svodi na dva spomenika koji se odnose na sukobe na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prvi spomenik koji se nalazi u Ulici Svetozara Markovića 6 podigli su Savez boraca, Komanda Garnizona i Skupština opštine Zaječar i sastoji se od četiri table. Dve su postavljene 7. oktobra 1997, odnosno 24. oktobra 1998. godine, i posvećene su učesnicima rata 1990/1992. za odbranu otadžbine: 11 muškaraca poginulih u ratu 1990-1992. Druge dve table, potpisane istovetno kao i prethodne, postavljene su 7. septembra 1999. godine i posvećene su učesnicima rata 1999. godine za odbranu Jugoslavije. Na njima je ispisano šest imena: četvorica preminula 1999. godine, jedan 1998. i jedan 2001. godine. Oba spomenika u fokus stavljaju borce, koji su dali živote u „odbrani otadžbine“ i predstavljaju „ponos“ našeg društva.

 

 

                         

Spomenik u Ulici Svetozara Markovića 6. Autor fotografije: Dečji centar Zaječar

 

 

Drugi spomenik, koji se nalazi u Ulici Pana Đukića 1, posvećen je trojici pripadnika MUP koji su poginuli za vreme sukoba na Kosovu: Glavinić Radovan 1993, Stefanović Bora 1998 i Božinović Ivica 2000. Spomenik je podignut 2004. godine na inicijativu policijske uprave Zaječar. Autor teksta je Milan Mitrović, tadašnji zamenik načelnika PU Zaječar.

 

 

 

Spomenik u Ulici Pana Đukića 1.
Autor fotografije: Dečji centar Zaječar

 

 

 

Osim priznanja njihovog doprinosa „za bezbednost građana“, ovi spomenici ne donose nikakve dodatne informacije o samim oružanim sukobima u kojima su poginuli borci kojima su spomenici posvećeni. Dodatno, vremenske odrednice ratova na prostoru bivše Jugosalvije ne odgovaraju opšte prihvaćenim datumima kada su ratovi u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu vođeni.  

 

[1]Popis izbeglica i drugih ratom ugroženih lica u Saveznoj Republici Jugoslaviji (1996), Beograd: UNHCR Visoki komesarijat za izbeglice – Komesarijat za izbeglice Republike Srbije – Komesarijat za raseljena lica republike Crne Gore, strana 16.

[2]Izveštaj sa registracije izbeglica u Republici Srbiji 2005. godine (decembar, 2007), Beograd: Komesarijat za izbeglice Republike Srbije i UNHCR Visoki komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija, strana 10.

[3]Prema navodima sajta Komesarijata za izbeglice i migracije Republika Srbija. Dostupno na: http://www.kirs.gov.rs/wb-page.php?kat_id=133&lang=1

[4]'Saopštenje GO DJB Zaječar: Grad da obavesti građane o nestalom novcu!', Glas Zaječara, 10. oktobar 2018, dostupno na: https://www.glas-zajecara.com/saopstenje-go-djb-zajecar-grad-da-obavesti-gradjane-o-nestalom-novcu/

[5]'Dosije: Prisilna mobilizacija izbeglica', (novembar 2019), Fond za humanitarno parvo. Dostupno na: http://www.hlc-rdc.org/?p=37035.

[6]U Boru je tada prihvaćeno 1.250, u Negotinu 1.100, u Kladovu 1.000, u Majdanpeku 650 osoba. Izvor: Komeserijat za izbeglice Zaječar.

[7] Na putu dobročinstva (2001), OOCK, Zaječar.

[8] Ibidem.

[9] Ibidem.

[10]Odluka o o usvajanju Lokalnog akcionog plana za unapređenje položaja izbeglih I interno raseljenih lica i povratnika po osnovu sporazuma o readmisijiu Gradu Zaječaru za period 2013-2017 godinejanuar 2013), Službeni Glasnik Grada Zaječara, strana 15.

[11] Na putu dobročinstva (2001), OOCK, Zaječar.

[12] Ibidem.

[14]'MukeporodiceĐenić: Sredstvaproneverena, strahujemo da Dragan ne dobijeotkaz!', Glas Zaječara, 12. jun 2018, postupnona: https://www.glas-zajecara.com/muke-porodice-djenic-sredstva-proneverena-strahujemo-da-dragan-ne-dobije-otkaz/.

[15]'Zaječar: izbegličkoj porodici dojadilo da čekaju smeštaj, smestili se ispred opštinske kancelarije(video)', TK Magazin, 18. jul 2017, dostupno na: http://tkmagazin.rs/zajecar-izbeglickoj-porodici-dojadilo-da-cekaju-smestaj-smestili-se-ispred-opstinske-kancelarijevideo/.